Ekonomske sankcije zavode se prema pojedinačnim zemljama prvenstveno radi izvršavanja pritiska na njihove vlade da promene neku svoju odluku. Ali sankcije su često kontoroverzne i njihov uspeh nije zagarantovan.

Analitičari kažu da ekonomske sankcije, kao što je zabrana na trgovinu i investicije, imaju ograničeni uspeh. Autor knjige “ Preispitivanje ekonomskiih sankcija” i saradnik u Patersonovom institutu za medjunarodnu ekonomiju, Geri Hafbaur, kaže da njegov istraživački rad pokazuje da sankcije ipak imaju izvestan uticaj.

“U oko trecini slučajeva bilo je primetnog pozitivnog efekta u postizanju rezultata. Uglavnom je reč o ostvarenju umerenih političkih ciljeva, odnosno, u nastojanjima da se utiče na oblik neke strane vlade, da se zemlja koja je predmet sankcija podstakne da oslobodi neke političke zatvorenike, ili da se onemoguće početna nastojanja da se domogne nuklearnog oružja...”

U Južnoafričkoj republici, na primer, medjunarodne sankcije su pomogle da se okonča aparthejd i da se na vlast dovedu predstavnici crnačke većine. Frensis Kornegej je analitičar u Centru za političke studije, u Johanesburgu.

“Politička i ekonomska izolacija Južnoafričke republike, zajedno sa pobunom i nemogućnošću upravljanja zemljom, definitivno su doprineli podrivanju režima aparthejda do te mere da se došlo do zaključka da podrška tom sistemu ne bi donela pozitivne rezultate, pa se stoga smatralo da je najbolje da se to pitanje reši i da se ide na pregovore.”

Sankcije su takodje bile korisne u nastojanjima da Libija prihvati odgovornost za podmetanje bombe u putnčki avion koji je eksplodirao nad Lokerbijem, u Škotskoj, i da kasnije odbaci terorizam. Medjutim, libijski ambasador u SAD, Ali Audžali, kaže da je obnavljanje diplomatskih odnosa medjunarodne zajednice sa Libijom imalo daleko veći uticaj.

“Sankcije nisu instrument za promenu politike drugih zemalja. One utiču na svakodnevni život ljudi. Važnije od toga je koliko smo realni u rešavanju naših razlika u stavovima. To je ono sto je rešilo krizu Libije i Zapada.”

Analitičri ukazuju da ekonomske sankcije često nanose štetu upravo onim ljudima kojima se želi pomoći. Ekonomista Azar Žamin ukazuje da su sankcije, kao one nametnute Južnoafričkoj republici, imale dugoročne posledice, daleko posle ukidanja aparthejda.

“Južnoafrička republika bila je samodovoljna, ali to nastojanje da postane samodovljna, primoralo je vlasti da usvoje relativno protekcionisticku trgovinsku praksu, što je značilo zavodjenje visokih carina. “

Kao rezulatat toga, kaže on, došlo je do visokog povećanja kamatnih stopa i ekonomske neefikasnosti koje su potrajale dugo nakon ukidanja sankcija i trgovinskih prepreka. Mada bi sazrevanjem globalne ekonomije sankcije mogle da postanu manje efikasne, one će i dalje biti korišćene jer obezbeduju srednji nivo medjunarodnog pritiska - izmedju diplomatskih saopštenja i vojne intervencije.